„ИВАН ВУШОВИЋ”

ДАН ШКОЛЕ

Поруке из прошлости – лекције за будућност

Време неумитно пролази и иза себе оставља трагове неког „прошлогˮ живота чије вредности тек само слутимо… У људској је природи да, оно што је било, брзо заборави, прекрије плаштом ужурбане садашњости и неизвесне будућности. Међутим, оно што је једном постојало, било изговорено или записано, заувек остаје да живи међу нама и живећи да нас подсећа да ништа није изгубљено све док постоје они који ће о томе говорити. Све тајанствености и лепоте једног света, једног исечка времена могу бити откривене уколико постоје људи који ће их, марљивошћу, љубављу и знањем, оживети. Ти људи су покретачи, проналазачи, научници, говорници, песници и мудраци као и они о којима говоре. Њихова је заслуга и за будуће нараштаје које образују, а који се већ сада показују достојним да понесу титулу великог човека – оног који ће свој таленат, ма који год он био, несебично поделити са другима.

У нашем „усамљеном градићу поред путаˮ, у нашој „малој, ал’ поносној школиˮ, постоји један дан у години који сви са нестрпљењем ишчекујемо; дан за који се месецима уназад припремамо; дан када су срца пуна, а сала Дома културе препуна званица, родитеља, наставника и, наравно, дечијег смеха и њиховог безбрижног, али беспрекорног талента… Тог дана, када се завеса подигне, почиње магија која дуго остаје у срцима свих присутних.

Обележавање Дана школе је традиција која са собом носи не само љубав, марљиви труд наставника, ученика и родитеља, већ и поруку да заједно можемо све – да је осећај јединства оно што нас чини посебнима. Ове године то јединство је попримило шире размере. Наиме, говорећи о великанима наше прошлости, настојали смо да, на веродостојан начин, прикажемо како они нису „изаˮ нас, већ да су део нас – наша прошлост, садашњост и будућност. Кроз интерпретацију познатих музичких, драмских, плесних и песничких тачака, отворили смо врата прошлости кроз која је ушао Сократ са својим мудростима; „допутоваоˮ је и Хомер са својим јунацима, научивши нас да у причама живи наш идентитет; Данте нам је поручио да је нада и те како важна у животу и да никада не одустајемо; Шекспир нас је подсетио на значај речи – на њихову моћ да могу променити свет; Леонардо да Винчи је обојио нашу прославу једним замахом четкице; Доситеј нам је дао наук о образовању и васпитању; Достојевски нас је научио да све највеће борбе водимо сами са собом; Бетовен је својом диригентском палицом, кроз своју „Оду радостиˮ, утоплио наша срца, док нас је Андрић подсетио на важност међусобне повезаности – на мостове који нас спајају. Свака изговорена реч, сваки одглумљени текст, свака отпевана песма, сваки плесни корак, још једном су нас подсетили на то колико је важно радити и стварати срцем – за прошлост, за садашњост – за будућност.

Хвала свима који су својим ангажовањем учинили да наша поносна школа буде још поноснија – на своје ученике, запослене, родитеље! И наравно да не заборавимо — прошлост није прошла. Она је у нама.

Јована Крстић,
наставница српског језика

Фотографије и видео снимке можете погледати у Галерији слика.